Zone dohvata

Zone dohvata, u kontekstu ergonomije rada, odnose se na područja koja pojedinac može lako dostići rukama, a time i koristiti ili manipulisati objektima unutar tih područja. Razumevanje i pravilno planiranje zona dohvata ključno je za dizajn proizvoda, radnih okruženja, alatki, interfejsa ili drugih objekata kako bi se omogućila udobna i efikasna interakcija korisnika. Postoje ergonomska pravila i smernice koje preporučuju optimalne dimenzije i pozicije objekata u radnom okruženju kako bi se postigla najbolja ergonomska podrška.

"Haptičke površine" (zone dohvata ruku) određene su antropometrijskim karakteristikama u sedećem i stojećem položaju. Dohvati ruku mogu biti različiti što zavisi koliko je ruka, ispružena u laktu. Što je ruka ispruženija veći je i napor, a time i veći energetski gubici, neprecizniji su mu pokreti, itd.

Zone dohvata ruku:

- Zona normalnog dohvata, je površina ograničena prednjom ivicom radne površine i radijusima podlaktica (leve i desne) sa centrima u ramenima.

- Proširena zona je površina određena radijusom dužine ispružene ruke (normalni dohvat ispružene ruke) i dohvatom ispružane ruke, kada je ruka potpuno ispružena u laktu.

- Maksimalna zona dohvata koju čine maksimalni dohvati ruke, kada je ruka potpuno ispružena u laktu (ugao nadlaktice i podlaktice je 180º), a telo se maksimalno naginje napred i uz maksimalno naginjanje tela bočno na stranu. Ova zona se koristi za retke ili nešto manje važne zadatke, jer može izazvati veći napor ili nelagodnost.

Pravilno postavljanje objekata unutar ovih zona doprinosi ergonomskom dizajnu, čime se smanjuje napor i povećava efikasnost korisnika. Zone dohvata se prilagođavaju različitim korisnicima, uzimajući u obzir različite veličine tela, starost, sposobnosti i druge faktore.