Radne norme

Vremenski period izvršenja nekog radnog zadatka na radnom mestu naziva se potrebno vreme rada. To je vreme u toku koga se izradi jedna jedinica proizvoda. Potrebno vreme je jedno jedino i kao takvo odnosi se na sve radnike, bez obzira na njihove individualne osobine, fizičke, psihičke, razlike u znanjima ili sposobnostima. To jedinstveno vreme je društveno priznato vreme rada, društveno priznata količina rada izražena vremenom u nekoj operaciji, delu ili proizvodu, što odgovara mogućnostima najvećeg skupa izvršilaca (oko 68%).

Ako radnik može da utiče na količinu proizvoda, tada se vreme rada koristi i kao merilo doprinosa radnika u stvaranju dobiti. Tada vremena rada postaju norme rada. Normativ rada je određeni utrošak materijala i vremena po jedinici proizvoda ili usluga. 

Normativ rada je nazastupljenija mera vrednovanja rezultata u prozvodnji gde je moguća kvantifikacija učinka. Normativ tj. radnu normu predstavlja prosečan učinak izvršioca sa prosečnim nivoom sposobnosti, znanja i veština i on predstavlja osnovu za poređenje ostvarenog rezultata svakog pojedinačnog radnika.

U proizvodnji  radi se na normu. Norma je vreme koje je potrebno prosečno veštom radniku odgovarajuće stručnosti da izvrši određenu tehnološku operaciju uz normalno zalaganje i zamor, pri normalnom delovanju okoline i normalnim uslovima rada. Ovakva definicija ukazuje na sledeća tri uslova:

1. Kvalifikovan i dobro obučen radnik;

2. Rad sa normalnim tempom sa kojim obučen radnik u normalnim uslovima izvršava zadatak sa normalnim nivoom utroška sopstvene energije. Normalan utrošak ljudske energije je onaj pri kome radnik može da izdržati tempo rada – ni suviše brz ni suviše spor. Izvršenja vremenske norme koju može da izvrši većina obučenih radnika je 100 %. Standardno vreme bi trebalo da bude takvo da 25 do 50% radnika mogu da je ispune.

3. Obavljanje tačno određenog zadatka koji ima propisanu metodu rada, specifikaciju materijala, specifikaciju alata, pribora i opreme koja se koristi, poziciju međuskladišta pre i posle obavljanja zadatka, prikaz dodatnih zahteva koji se odnosi na bezbednost, kvalitet, uređenje radnog mesta i aktivnosti kojima se obezbeđuje izvršavanje zadatka.

 Radne norme se razlikuju prema načinu određivanja, načinu organizacije rada i načinu izražavanja.

 Prema načinu određivanja mogu biti:

- tehničke - koje se utvrđuju na osnovu unapred utvrđenih standardnih elemenata rada,

- statističke - koje se utvrđuju na osnovu statističkih podataka, dobijenih u dužem vremenskom periodu, evidentiranjem izvršenja rada,

- iskustvene - koje se određuju na osnovu iskustva i upoređenja sa normama za iste ili slične poslove.

Prema načinu organizacije rada mogu biti:

- individualne - koje se karakterišu time da posao samostalno obavlja pojedinac,

- grupne - koje se karakterišu time da posao obavljaju dva ili više radnika koji rade na zajedničkom, istom ili sličnom poslu, koga nije moguće ili nije racionalno razdvojiti na zadatke po svakom pojedincu,

- za organizacionu celinu - koje se karakterišu time da posao obavljaju svi radnici te celine i to kada taj posao nije moguće ili nije racionalno razdvojiti na poslove za grupe radnika, odnosno na pojedince.

Prema načinu izražavanja mogu biti:

- količinska norma - broj komada koji treba uraditi za određeno vreme, odnosno predstavlja količnik dnevnog radnog vremena (Td) i vremenske norme (na primer kom/h).

- vremenska norma - izražava broj sekundi, minuta, časova ili dana koji je potreban za izradu jednog komada, operacije ili odevnog predmeta.

 Vremenske jedinice kojima se iskazuje norma su:

- Časovi, minute i sekunde.

- Stoti delovi minuta.

- Desetohiljaditi delovi časa.

- Demarši (desetohiljaditi deo časa).

Prema broju radnika može da se koristi pojedinačna norma, za svako radno mesto (npr. za svaku operaciju u šivari) ili grupna norma za grupu radnika na određenoj fazi rada gde su česte promene modela pa i artikala (npr. u krojačnici, finalnom peglanju - često jedan radnik radi na više presa za peglanje). Zajednički se ostvaruje učinak i prema učešću radnika, broju sati i kategoriji rada. Zatim se podeli zajednički učinak na pojedince.

 U odevnoj industriji se najčešće koristi vremenska norma. Ona omogućava:

1. Utvrđivanje troškova rada u proizvodnji, a time se i utvrđuje prodajna cene proizvoda.
2. Izradu plana angažovanje mašina, realizaciju proizvodnih operacija i određivanje radnika neophodnih za realizaciju proizvodnje, isporuke materijala i upravljanje zalihama.
3. Uravnoteženje linije montaže i brzine kretanja montažne trake.
4. Određivanje kvalifikacija i sagledavanje željene sposobnosti i veština radnika.
5. Isplatu stimulativne zarade.
6. Proračun smanjenja troškova na osnovu datih predloga zasnovanih na najekonomičnijem metodu.
7. Proračun opravdanosti nabavke nove opreme u skladu sa visinom troškova proizvodnje.
8. Praćenje učinka u odnosu na budžet – masu zarada i merenja rezultata upravljanja i rukovođenja.

U slučaju da se promene neki od uslova pod kojim je norma data (tehnološki proces, stabilizacija radnog mesta, mašina, materijal, okolina, itd.) norma se može menjati, ali ne i radnik jer on nije uslov rada. 

Čolović, G., Studija rada u odevnoj industriji, Visoka tekstilna strukovna škola za dizajn, tehnologiju i menadžment, Beograd, 2013. (ISBN: 978-86-87017-19-1)

Zakažite online prezentaciju o benefitima obuke normiranja!